Uhvatio sam sebe milion puta kako pijem nešto sto mi se u stvari ne pije, prosto, žrtvujuci se da bih zadovoljio neki besmisleni ritual.

Na primer, sjedim u kaficu, alkohol mi se ne pije, iz navike porucim kafu, iako zapravo uživam samo u onoj jutarnjoj i onoj kasno popodnevnoj.

Ulijepljen kafom spolja i iznutra pokušavam da ugasim žedj nekim gaziranim picem, cinim sebi još gore, niti sam ugasio žedj, niti sam uživao u ukusu reklamiranog indistrijskog pica.

U poslednje vrijeme uvodim novu naviku.

Porucim caj. Ako u kaficu nemaju baš zeleni ili jasmin, ili od jabuke i cimeta, porucim najjednostavniji – caj od nane bez šecera.

Ako nemaju ni taj, onda u tu rupu više ne svracam.

Ako društvo duže sjedi u kafani, popijem i po 4 – 5 ražlicitih cajeva.

Gledam druge, žalim ih, zrtve su navika koje im je nametnulo okruženje.

Ostanem do kasno sa društvom, u dobrom raspoloženju, ali ne natovaren besmislenom kolicinom kofeina, secera, mlijeka, masti, farbe, konzervansa, natrium benzoata i ne znam sve kakvih hemija koje vrebaju iz bezalkoholnih pica.

Lagan, opušten i okrepljen , uživam u novootkrivenoj lepezi najrazlicitijih egzoticnih ukusa, bez potrebe da nekim alkoholom dezinfikujem stomak od prethodno unesenih tekucina.

Da bih svom novom zadovoljstvu dao na znacaju, podsjecam da su najmocnije civilizacije dobrano impregnirane ovim rajskim picem.

A reklamu za caj necete nikada vidjeti na televiziji, jer proizvodjaci nemaju nikakvih problema sa prodajom.Kolko se ubere, toliko se popije.